Pr­vi je na bal­kan­skim pro­sto­ri­ma „uje­di­nio” tra­di­ci­o­nal­ni in­stru­ment i to­li­ko po­pu­lar­ne „star­ke”. Pr­vi je „uje­di­nio” tru­bu sa kla­vi­ja­tu­ra­ma, bub­njem, per­ku­si­ja­ma, gi­ta­rom i bas-gi­ta­rom, for­mi­ra­njem „Big Ben­da” ko­ji go­di­na­ma „ža­ri i pa­li” na sce­na­ma ši­rom svi­je­ta. De­jan Pe­tro­vić, sin po­zna­tog srp­skog tru­ba­ča Mi­će Pe­tro­vi­ća, za­i­sta ima ka­ri­je­ru na ko­ju mo­že da bu­de po­no­san. Iako ga ži­vot ni­je ma­zio, De­jan je još od ma­lih no­gu, vo­đen zna­ti­že­ljom i ta­len­tom, od­lu­čio da „za­ro­ni” u mu­zič­ki svi­jet i od svog ime­na na­pra­vi brend ko­ji je pre­po­zna­tljiv u svi­je­tu.
Još ni­je ni po­šao u ško­lu ka­da je po pr­vi put na­stu­pao pred pu­bli­kom, već sa 12 go­di­na imao je svoj pr­vi or­ke­star, a u 16. go­di­ni, ka­da je ostao bez oca, uz po­dr­šku bra­ta Dar­ka i dru­gih čla­no­va ben­da po­čeo je da osva­ja na­gra­de na tak­mi­če­nji­ma. Onu naj­va­žni­ju – „Maj­stor­sko pi­smo” – osvo­jio je 2006, u svo­joj 21. go­di­ni, a če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je i pre­sti­žno pri­zna­nje „Pr­va tru­ba svi­je­ta”.
U raz­go­vo­ru za „Dan” De­jan Pe­tro­vić su­mi­ra do­ga­đa­je iz 2017. go­di­ne, na­ja­vlju­je no­vi al­bum, pri­sje­ća se naj­zna­čaj­ni­jih do­ga­đa­ja iz bo­ga­te ka­ri­je­re i ot­kri­va ka­ko su slav­ne lič­no­sti iz svjet­skog šou-bi­zni­sa re­a­go­va­le na nje­go­vo mu­zič­ko umi­je­će.
- Od­la­ze­ća 2017. bi­la je ve­o­ma uz­bu­dlji­va go­di­na, do­sta li­je­pih stva­ri mi se do­go­di­lo ka­ko na pri­vat­nom ta­ko i na po­slov­nom pla­nu, ali vje­ro­vat­no ću je pam­ti­ti po jed­nom ne ta­ko li­je­pom do­ga­đa­ju ko­ji je ipak imao sre­ćan is­hod – ka­že De­jan Pe­tro­vić za „Dan”. - Kon­kret­no, po­čet­kom av­gu­sta do­ži­vio sam te­šku sa­o­bra­ćaj­nu ne­zgo­du iz ko­je sam, hva­la Bo­gu, iza­šao bez ogre­bo­ti­ne. A, gle­da­ju­ći šta se de­si­lo, te­ško bi se re­klo da se ta­kav udes mo­že pre­ži­vje­ti. Ta­kve stva­ri ne­ka­ko osvi­je­ste čo­vje­ka, pod­sje­te nas ko­li­ko smo ma­li i pro­la­zni u ovom vre­me­nu i ko­li­ko bi tre­ba­lo da bu­de­mo za­hval­ni za sva­ki no­vi dan i ono što ima­mo u ži­vo­tu. U 2018. i sva­koj na­red­noj na­dam se zdra­vlju, lju­ba­vi i svim onim vri­jed­no­sti­ma ko­je nas či­ne lju­di­ma, jer je­di­no ta­ko mo­že­mo na­pre­do­va­ti u bi­lo kom po­gle­du.
Pro­sla­vi­li ste srp­sku tru­bu u svi­je­tu. Na kom kon­ti­nen­tu još ni­ste na­stu­pa­li, a ko­ji kon­cert pam­ti­te kao naj­bo­lji?
– Na­stu­pa­li smo po ra­znim ze­mlja­ma u svi­je­tu, ali ipak nam fa­li vi­še od po­la kon­ti­ne­na­ta na ko­ji­ma ni­smo na­stu­pa­li. Mo­gu re­ći da smo Evro­pu pro­šli uz­duž i po­pri­je­ko, i za­ko­ra­či­li u Azi­ju i Sje­ver­nu Ame­ri­ku. Za Austra­li­ju je bi­lo mno­go po­nu­da u pro­te­klih pet-šest go­di­na, ali ni­ka­ko da do­đe do re­a­li­za­ci­je. Slič­no je i za Ju­žnu Ame­ri­ku, ali otom-po­tom. Sve u svo­je vri­je­me… Kad je ri­ječ o kon­cer­ti­ma, stvar­no je te­ško iz­dvo­ji­ti je­dan i re­ći da je naj­bo­lji. Sve ih pam­tim po ne­če­mu spe­ci­fič­nom i sva­ki je bio do­bar na svoj na­čin. Pro­šle go­di­ne na fe­sti­va­lu „Pa­no­ni­ca” u Polj­skoj vla­da­la je neo­pi­si­va si­ner­gi­ja iz­me­đu nas i pu­bli­ke ka­kvu ne bih mo­gao da opi­šem. Imao sam uti­sak da svi di­šu sa mnom i da osje­ća­ju sva­ki ton isto kao i ja. Pre­li­je­pi uti­sci i ne­vje­ro­va­tan osje­ćaj... Osje­ćao sam se kao da mo­gu da po­le­tim po­sli­je na­stu­pa. To je za­pra­vo ono što nas po­kre­će, in­spi­ri­še i či­ni da još vi­še vo­li­mo to što ra­di­mo.
Uspje­li ste da spo­ji­te tra­di­ci­ju sa za­htje­vi­ma mo­der­nog vre­me­na. Da li je to je­di­ni na­čin da tru­ba kao in­stru­ment op­sta­ne na sce­ni, a ne sa­mo na pri­vat­nim ve­se­lji­ma ko­ja su bez tru­ba­ča u Sr­bi­ji ne­za­mi­sli­va?
– Mi­slim da ne mo­ra da zna­či da je to je­di­ni na­čin, tru­ba bi sva­ka­ko op­sta­la na sce­ni kao i do sa­da, ali to je ne­ki put gdje smo se moj bend i ja pro­na­šli i uspje­li da pri­bli­ži­mo tra­di­ci­ju, od­no­sno da iz­vor­nu mu­zi­ku pred­sta­vi­mo na ne­ki ma­lo dru­ga­či­ji na­čin. Is­po­sta­vi­lo se da to ne go­di sa­mo lju­di­ma iz na­šeg re­gi­o­na, već i pu­bli­ci ši­rom svi­je­ta.
Na sce­ni ste od še­ste go­di­ne ži­vo­ta. Ko­li­ko vre­me­na dnev­no pro­vo­di­te vje­žba­ju­ći i da li ste, kao i ve­ći­na umjet­ni­ka, ima­li kri­ze i že­lje­li da „oka­či­te tru­bu o klin” ili je Vaš ži­vot bez ovog in­stru­men­ta ne­za­mi­sliv?
- I jed­no i dru­go. Mi­slim da ve­ći­na umjet­ni­ka u svo­joj ka­ri­je­ri do­ži­vi te kri­zne tre­nut­ke, naj­če­šće zbog ne­kih spo­red­nih stva­ri ko­je i ne­ma­ju to­li­ko ve­ze sa umjet­no­šću, ali umjet­nost za­vi­si od njih, ti tre­nu­ci br­zo pro­đu i shva­ti­te ono dru­go – u mom slu­ča­ju, da je ži­vot bez ovog in­stru­men­ta ne­za­mi­sliv. Kad je ri­ječ o vje­žba­nju, ne­mam ne­ku od­re­đe­nu sat­ni­cu. Če­šće vje­žbam sa ben­dom ne­go sam, i to uvi­jek ka­da nam na­stu­pi i pu­to­va­nja do­zvo­lja­va­ju.
Ko­li­ko Vam je bi­lo va­žno da do­bi­je­te „Maj­stor­sko pi­smo” i na­gra­du „Pr­va tru­ba svi­je­ta”? Da li su Vam te na­gra­de da­le „vje­tar u le­đa” ili su Vam na­to­va­ri­le još ve­ću od­go­vor­nost da osta­ne­te naj­bo­lji u svom po­slu?
– Mo­žda će zvu­ča­ti ne­skrom­no, ali sa­da ka­da se osvr­nem i po­gle­dam ma­lo iz da­lji­ne na uče­šća na tak­mi­če­nju, mo­gu re­ći da sam za­i­sta po­no­san na se­be i svoj or­ke­star. To ka­žem jer nam je uvi­jek je­di­na bit­na stvar bi­la da na tak­mi­če­nju da­mo sve od se­be i da sve što svi­ra­mo od­svi­ra­mo na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin. Sva­ka na­gra­da pri­ja, ali one ni­kad ni­su bi­le ono če­mu smo te­ži­li. To jed­no­stav­no sa­mo do­đe. Baš po­sli­je osvo­je­nih ovih na­gra­da ko­je ste po­me­nu­li sam i od­u­stao od tak­mi­če­nja. Na­rav­no da je to vje­tar u le­đa, ali to je sa­mo je­dan tas na va­gi. Uvi­jek po­sto­ji i dru­ga stra­na ko­ja no­si od­go­vor­nost i na­čin na ko­ji oprav­da­va­mo osvo­je­na pri­zna­nja.
Ove go­di­ne osta­li smo bez Fe­ja­ta Sej­di­ća. Ka­ko ste do­ži­vje­li nje­gov od­la­zak i po če­mu će­te pam­ti­ti Fe­ja­ta?
- Fe­jat Sej­dić je bio je­dan od pred­stav­ni­ka ge­ne­ra­ci­je mog po­koj­nog oca i čo­vjek ko­ji je ta­ko­đe po­sta­vljao stan­dar­de u ono­me što je ra­dio. Bio je i ostao si­no­nim za tru­bač­ku mu­zi­ku ju­žne Sr­bi­je. Iako je nje­gov od­la­zak bio oče­ki­van, što zbog go­di­na, što zbog bo­le­sti, vje­ru­jem da su sve ko­le­ge, po­put me­ne, osje­ti­le to kao gu­bi­tak ne­kog svog, ve­o­ma bli­skog. Svi­ma je ja­sno da ne­ma vi­še ta­kvih tru­ba­ča. Ne ra­di se to­li­ko o umi­je­ću u mu­zi­ci­ra­nju, što mu ta­ko­đe ni­je manj­ka­lo, ali sve je ma­nje ta­kvih lju­di, sa ta­kvom lič­no­šću i ha­ri­zmom. Le­gen­de od­la­ze u le­gen­du…
Kad upo­re­di­te svo­je svi­ra­nje sa svi­ra­njem Va­šeg po­koj­nog oca, ko­li­ko ima slič­no­sti u ma­ni­ru, do­ži­vlja­ju, teh­ni­ci?
- Mno­go lju­di mi je re­klo da svi­ram slič­no kao moj otac. Iako ne­ki­ma od njih vje­ru­jem, ra­zu­mi­jem na­čin na ko­ji mi ob­ja­sne i uvi­đam slič­nost, ipak mi­slim da ni­ko ne mo­že da svi­ra ta­ko…
Gdje je na­pra­vlje­na tru­ba na ko­joj svi­ra­te? I da li je ona „in­stru­ment za cio ži­vot” ili je mi­je­nja­te? Na osno­vu če­ga pro­cje­nju­je­te da li je tru­ba do­bra?
- Tru­ba ko­ju tre­nut­no svi­ram na­pra­vlje­na je u Ame­ri­ci. Ka­žem tre­nut­no, jer ni­je je­di­na ko­ju sam svi­rao, i vje­ro­vat­no ću ih svi­ra­ti još, ali sva­ka od njih mo­že bi­ti „in­stru­ment za cio ži­vot”. To je do­bra stvar kod mu­zič­kih in­stru­me­na­ta – ko­li­ko god da ih ima­te, sva­ki od njih uvi­jek mo­že­te svi­ra­ti. Na­rav­no, va­žne su i do­bre me­ha­nič­ke funk­ci­je, ali pri iz­bo­ru in­stru­men­ta naj­vi­še se ra­di o osje­ća­ju i ono­me što vam od­go­va­ra. Naj­bit­ni­ji dio je od­go­va­ra­ju­ći usnik, a ka­sni­je ide eks­pe­ri­men­ti­sa­nje sa zvu­kom, bo­jom to­na…
Svi­ra­li ste pred mno­gim svjet­ski po­zna­tim lič­no­sti­ma. Či­ja re­ak­ci­ja je bi­la za pam­će­nje, a pred kim bi­ste vo­lje­li da na­stu­pa­te a još ni­ste ima­li pri­li­ke?
– Iskre­no, ne­mam ne­ku od­re­đe­nu že­lju ve­za­nu za to pred kim bih vo­lio da na­stu­pam, ali pam­tim do­sta re­ak­ci­ja, ne­kih ma­nje ili vi­še po­zna­tih lju­di ko­ji su nas slu­ša­li. Ipak mi se či­ni da su naj­ja­če uti­ske osta­vi­li Ma­ra­do­na i Ar­mand Asan­te, jer su me na ne­ki na­čin iz­ne­na­di­li svo­jim po­stup­ci­ma. Asan­te je pr­vi put po­sli­je sni­ma­nja fil­ma „Mam­bo Kings” ot­pje­vao pje­smu „Be­a­u­ti­ful Ma­ria of my soul” po­sli­je 20 go­di­na, i to baš u prat­nji mog ben­da… A kad je ri­ječ o Ma­ra­do­ni, iako su nam do­ne­kle bi­li po­zna­ti i nje­gov tem­pe­ra­ment i nje­go­va ener­gi­ja, po­ka­zao je ne­vje­ro­vat­nu lju­bav pre­ma mu­zi­ci. Ni­je pre­sta­jao da igra ni­jed­nog tre­nut­ka dok smo svi­ra­li.
Da li Va­ša kćer­ka Jo­va­na po­ka­zu­je in­te­re­so­va­nje da na­sli­je­di mu­zič­ku tra­di­ci­ju po­ro­di­ce Pe­tro­vić?
– Jo­va­na po­ka­zu­je in­te­re­so­va­nje za mu­zi­ku, ali sa ko­jim in­stru­men­tom to će­mo vi­dje­ti. Ide u mu­zič­ku ško­lu, svi­ra kla­vir tre­nut­no i ima ta­le­nat, to znam. E sad, sve osta­lo je na njoj. Ne bih je ni­kad for­si­rao da ra­di ne­što što ona ne bi že­lje­la, jer mu­zi­ke ne­ma bez lju­ba­vi. Njoj osta­vljam iz­bor kad bu­de do­volj­no zre­la da od­lu­či, pa će­mo vi­dje­ti šta će bi­ti…
Sa­ra­đi­va­li ste sa mno­gim mu­zič­kim zvi­je­zda­ma sa ovih pro­sto­ra - od Ce­ce, pre­ko bra­će Ma­tić, do Čo­le ko­ji se ve­o­ma po­hval­no iz­ra­zio o Va­ma. Ko je od na­ših pje­va­ča naj­ve­ći laf, a ko je naj­za­htjev­ni­ji kad je sa­rad­nja u pi­ta­nju?
- Imam sa­mo ri­je­či hva­le za sva­kog od njih. S kim god smo sa­ra­đi­va­li ima­li smo sja­jan, ka­ko pri­ja­telj­ski ta­ko i pro­fe­si­o­nal­ni od­nos.
Kad će no­vi al­bum i kad nam do­la­zi­te u Cr­nu Go­ru?
- Ovih da­na sni­mi­li smo dva spo­ta za no­ve/sta­re pje­sme. No­vi al­bum se uvi­jek „krč­ka”, ali od­lu­či­li smo da ipak iz­ba­ci­mo par sin­glo­va ne­kih ob­ra­da sta­rih pje­sa­ma u no­vim aran­žma­ni­ma, a po­lo­vi­nom 2018. vje­ro­vat­no i cio al­bum. U Cr­noj Go­ri se vi­di­mo već 2. ja­nu­a­ra, ka­da na­stu­pa­mo u Pe­tr­ov­cu.
Sne­ža­na Mol­do­van
Fo­to: Mi­lan Bo­go­je­vić


Vi­zi­o­nar Ku­stu­ri­ca

Da ni­je bi­lo Pro­fe­so­ra i na­stu­pa na „Ku­sten­dro­fu”, ka­ko bi iz­gle­da­la Va­ša ka­ri­je­ra? Da li bi­ste od­u­sta­li od tak­mi­če­nja na Sa­bo­ru tru­ba­ča?
- Ne znam, ni­kad ni­sam raz­mi­šljao o to­me… Ne­iz­mjer­na je čast sa­mo po­zna­va­ti i ži­vje­ti u istom vre­me­nu sa ta­kvim čo­vje­kom kao što je Emir Ku­stu­ri­ca. Či­nje­ni­ca je da je od Ku­sten­dor­fa ne­ka­ko kre­nu­lo za­huk­ta­va­nje, ali i da ni­je sve ta­ko bi­lo, mi­slim da bi se ipak na­šao ne­ki put ko­ji bi vo­dio do istog ci­lja. Kad je ri­ječ o Sa­bo­ru tru­ba­ča, i tu mi va­ži ono: „I kad bih opet, ja isto bi’ sve”. Od­u­stao bih od tak­mi­če­nja je­di­no na na­čin na ko­ji sam to uči­nio 2010. go­di­ne.


Cr­na Go­ra naš te­ren

Ko­ji na­stup u Cr­noj Go­ri Vam je ostao u sje­ća­nju?
– Svi na­ši na­stu­pi u Cr­noj Go­ri bi­li su od­lič­ni, do­bro pri­hva­će­ni i svi su mi osta­li u li­je­pom sje­ća­nju, po­čev­ši od „Lejk fe­sta” u Nik­ši­ću gdje smo na­stu­pa­li dva pu­ta, pre­ko na­stu­pa na tr­go­vi­ma u Plje­vlji­ma, Ba­ru, Her­ceg No­vom na Da­ni­ma mi­mo­ze, Tiv­tu..., sve do „Top Hil­a”, „Mak­si­mu­sa” i dru­gih klu­bo­va na pri­mor­ju. Sva­ki od ovih na­stu­pa je bio po­se­ban na ne­ki svoj na­čin i sa sva­kog no­sim pre­li­je­pe uti­ske.